E ne razumem ovaj imperativ u našim gradskim parkovima: Ne gazi travu. Što?
U gradovima širom sveta svi čekaju da otopli pa da se razgaće po travi, čitaju, trče, bacaju frizbi, decu puštaju da idu bosa po travi. Na kraju, gradsko zelenilo je tu da ti omogući da pobegneš od betona, a ne da bude (samo) lepo. I ništa ne fali njihovoj travi, uredno je zelena, zalivaju je, šišaju je. A kod nas ne gazi travu, i to travu koja je neošišana, neočišćena od korova, ali zato bacaj smeće tik pored kante, bacaj stari šporet i mrtvu svinju u reku, pljuj, viči po ulici, bacaj đubre sa sedamnaestog sprata, prođi kroz crveno, daj gas na pešačkom. Ali ne gazi travu! To nikako, to je da se gleda i ne pipa.
Ne gazi travu po betonu ili kapitalizacija betonizacije
Tako je juče jedan stariji čovek histerično pretrčao pola parka i rizikovao svoje zdravlje kako bi nam rekao da pomerimo dete sa trave. Ako želim da budem dobronamerna, a baš hoću, njegovu brigu jedino mogu da protumačim kao: imamo 2 cela parka, hajde da ih ne razj….. jer niko o njima ne vodi računa, niko ih ne održava, betoniraće nam i ovaj ako ne budemo dobri. A što se tako histerično ne trči na protest protiv ovog skaradnog popločavanja svake travke u gradu? Grad postaje jedan nadgrobni spomenik koji je okićen šljaštećim reklamama kockarnica i apoteka; ljudi se dave u zagađenom vazduhu preskačući đubre po ulicama, ali tako da slučajno ne nagaze u travu. Kad razmislim, ona zaista postaje retkost i vrednost za koju ćemo uskoro morati da plaćamo ulaznice. Neko će se već dosetiti kako dodatno da kapitalizuje ovu „betonizaciju“.
Lično Online Marija Stefanović: Ko to brani da se gazi trava u parku?
Autorka teksta je Marija Stefanović, filološkinja i sociološkinja iz Niša
