Sa 2.764 mnv Golemi Korab je najviši vrh Makedonije, drugi najviši u bivšoj Jugoslaviji i jedan od impozantnijih na ovom delu Balkana. Uspon smo startovali sa 1.400 mnv, prošli kroz tri godišnja doba, preživeli uvalice i proklizavanja, goreli i smrzavali se, i sve ono što smo čitali da nas čeka nije nam puno vredelo.

Mora koža sve sama da proživi.
I koža, a i ono ispod nje…
Planina je ko život.
Ogromna, nedokučiva, ćudljiva.

Stojiš pred njom i osećaš strahopoštovanje.
Stojiš pred njom i ne znaš kuda, a mami te da pođeš.
Stojiš pred njom i misliš kako je nesavladivo ono pred tobom.

A onda se uveriš da nije.
Možeš ti to. Možeš i više.
I možeš i ne moraš.
Ne moraš da se penjaš nogama.
Ali moraš da rasteš iznutra.
Možeš, biraj.
A i ne moraš da biraš…

Planina je ko život, iluzija kroz koju se teturaš.
Ali ti traži čvrst korak, jasnu prisutnost, traži ti da zaboraviš sve.
Sve, osim da dišeš…

Planina te uči da se katkad najsitnijim koracima najbrže izlazi na vrh.
I taj vrh te ne potvrđuje, kao što te odustajanje ne osporava.
Planina te uči da zastaneš kad ti srce postane glasnije od fijuka vetra.
Planina te uči da je tišina u tebi tako veličanstvena muzika, koju niko nikad neće umeti da odsvira.

Planina te uči da hodaš sam, ali svima pomažeš i svi ti pomažu na tvom putu, čak i kad su ti prepreka.
Planina te uči da Prvi Stvoritelj nije daleko.
Planina te uči i da ne bereš cvet koji ćeš baciti.

I uči te – a to je jako, jako važno – da gledaš svoja posla i ispred sebe.
I kad vidiš bubu okrenutu na leđa, okreni je na stomak i nastavite obe dalje po ovoj čudnovatoj planeti.

Autorka teksta je Milica Vučković, profesorka srpskog jezika i književnosti