Sin Ivana Krstića, pokojnog fudbalera Radničkog, priključiće se od ponedeljka prvom timu niškog prvoligaša. Devetnaestogodišnji Ivan junior, u prethodnom periodu prošao je sve selekcije Omladinske škole Radničkog, i na zahtev predsednika kluba Ivice Tončeva nastavlja karijeru u prvoj selekciji.
Nekada najveća nada niškog fudbala, Ivan Krstić nastradao je od groma 2000. godine na treningu na stadionu Čair, kada je njegov sin Ivan imao samo 29 dana. Nakon 19 godina od tog događaja, po ugledu na oca nova nada Radničkog priključiće se prvom timu.
Ivan junior na neki način živi očev san i kako je ranije izjavljivao medijima sanja dres prvog tima Radničkog. Fudbal je počeo da trenira sa 8 godina, a dres sa brojem 10 nosio je u Radničkom, u znak sećanja na oca.
Fudbalski znalci koji su poznavali Belog kažu da je njegov naslednik pokretima i načinom igre isti otac. Ivan senior je igrao u veznom redu, junior je štoper.
Omladinska škola Radničkog nosi ime “Ivan Krstić Beli”, kao i ulica u Medoševcu odakle je tragično nastradali fudbaler. Navijači Radničkog imaju svoj odred, koji nosi ime po pokojnom fudbaleru, a prvih 10 minuta na svakoj utakmici njihovog kluba – ćute. Zbog desetke koju je nosio Krstić, smatrao se jedinim istinskim naslednikom Dragana Stojkovića Piksija. Na svakoj utakmici je i istaknuta zastava sa njegovim imenom.
„Ostao si sa nama Ivane“
„Beli moj…
Još jedna godina bez tebe.
A vreme ko vreme, ne leči rane, samo te uči kako ranjen da preživiš.
Kako da nastaviš, kad sve u tebi stane.
Kad jedan svet prestane da postoji.
Naš mali, ušuškani svet.
Svet u kome sam redovna na utakmicama Radničkog, svaki put kad Real sa Nišave gostuje u Beogradu.
Svet u kome jedva čekam da se ta utakmica završi, pa da mi ispričaš kako mi je Ana i kada će porođaj i biću tetka, jupi!
I ti ćeš biti ponosni tata.
I karijera ide super.
Igraš i za juniorsku reprezentaciju.
Planiraš put u Francusku.
Transfer.
U timu odlične partije.
Golovi!
A sin?
Zvaće se Ivan, kao i ti, i igraće fudbal kao i ti.
Moj Beli…
29. maj 2000.
I kurva sudbina.
Kad ti da sve. Pa ti sve i uzme.
Bez objašnjenja.
Jer eto, padala je kiša i vi ste trenirali, više za svoju dušu, jer kraj je prvenstva, hajde još malo…
A onda je u centru Niša, na pomoćnom terenu stadiona Čair, grom udario najmlađeg i najnižeg prvotimca.
Svi su ustali.
Samo ti nisi.
Muk.
Bol.
Neverica.
Svi ti spakovani koferi.
I beba od 29 dana.
I talenat koji je tek dobio krila.
Rezervisane karte.
Bračni život koji je tek počinjao.
Nedočekani dvadeseti rođendan.
I osmeh i prijateljstvo i ljubav i ono obećano pivo koje nikada nismo popili.
I tvoj broj mobilnog, još uvek ga znam napamet.
I snimak vaše svadbe koji još uvek nisam pogledala.
Godine koje idu a stoje.
A kao da je sve bilo juče.
Svaki detalj tog prokletog dana, preživljen bezbroj puta.
Pamte tvoje Meraklije.
Zastava sa tvojim dresom i dalje stoji na jugu, kao sećanje, kao poštovanje, kao uspomena.
Kao, HVALA!
Što si toliko voleo svoj Radnički.
Hvala, što si za fudbal živeo.
Tvoj sin, tvoj Ivan sada nosi dres sa brojem deset.
Tvoj dres. Tvoj broj.
U klubu koji nosi tvoje ime.
I živimo.
Da te pamtimo.
Jer čovek zaista umire, tek kada poslednja priča o njemu utihne.
A to ne smemo da dozvolimo.
Biseru Čaira.
Nedostaješ.
Mnogo nedostaješ.
Tvoja svastika.“
Autorka ovog sećanja na Ivana Krstića Belog je novinarka Vesna Zakonović Arežina.