I ovo će proći…

„I ovo će proći“ govorim sebi dok čekam u hodniku ustanove od integriteta, s maskom na licu, dovoljno udaljena, ali ne slepa i gluva. Radnik na ulazu, s maskom na ustima i nosom preko maske, propušta pridošlice rečnikom džambasa, raspoređuje ih gde će ko stati, a onda uperi u svakog revolveroliki termometar glumeći pucanj. Zatim tu spravu, poput Jula Brinera, vraća u zamišljenu futrolu za revolver na desnoj nogavici negde oko polovine femura.

U međuvremenu dobacuje, za krov pod kojim se ovo dešava, neumesne reči službenicama koje uporno paradiraju hodnikom bez držanja rastojanja, utegnute i podignute na platforme lakovanih čizama koje blještanjem nadjačavaju sjaj mesingane table s nazivom ustanove, ispod grba.

Danas odlučujem da obavim građansku dužnost plaćanja kućnih računa. Nakon prilično dugog čekanja napolju, uz poštovanje rastojanja i s maskom na licu, ulazim u prostor operatera kablovske televizije na zvižduk visokog mladog portira s maskom na licu i nosem preko maske koji poput džambasa, uz vokabular primeren pomenutom, raspoređuje ko će za kime na koji šalter. Stade mi knedla u grlu. Plaćam račun i polazim ka vratima. Zastajem oko dva metra ispred onoga što viče na narod, zagledam ga malo… „Ajde, izlazite, da uđe sledeći“!
„Čekam da stavite masku kako valja i lepo kažete ljudima „Izolite, sledeći“ i „Doviđenja“.
Ostade bez reči, a ja odoh niz ulicu s rečima: „I ovo će proći“, znajući da neće proći.

Potrajaće dovoljno dugo da izraste i osili se novi sloj džambasa, loših đaka čijih pet minuta je došlo da se osvete svima onima koji, s njima nedostižnim mirom, žive svoj život i plaćaju troškove iz kojih oni džambasi primaju platu.

Niz ulicu, masa sveta u redu čeka da uđe u tržni centar i iskoristi nikad veća sniženja naduvanih cena svedenih na realnu cenu kalkulisanu: nabavna cena+uobičajena trgovačka marža množena sa bar 2+PDV.

Sniženje dodatnih vrednosti uz gratis zaražavanje je samo još jedan test naše kolektivne inteligencije. Oni koji su izmislili tzv „crni petak“ danas su samodisciplinom izbegli crne statistike. Mi od životnih prioriteta danas imamo najpre kupovinu nepotrebnih stvari, a posle život svoj i svojih bližnjih.

Prolazim mimo tog reda izgovarajući u sebi već usvojenu mantru:„I to će proći. I to će proći.I to će proći“. Кao molitvu neverujućeg koji doziva Boga kao vatrogasca, kad mu gori.

„Кo sam ja da sudim bilo kome?“ I ne sudim. Samo osećam i hladno mi je od tog osećaja da se sve pobrkalo i da mnogo toga neće proći, čak i kad ova pošast „korona“ jednom prođe ili bar steknemo na nju imunitet, kao što ga polako stičemo na sve vrste izvitoperavanja bazičnih ljudskih i civilizacijskih vrednosti.

Autorka teksta je Violeta Jović, književnica iz Niša