Da ne bude zabune, te da me ne razapinju na krst “borci” za jezik i nosioci kompleksa više vrednosti, kao što obično čine, rezimirala bih svoje razloge uporne i dosledne borbe za očuvanje maternjeg jezika:
1) Rođena sam u Nišu, ali taj podatak smatram važnim samo u situacijama kada treba dati tačne podatke o sebi radi ostvarivanja građanskih i ljudskih prava pred nadležnim organima. Živim i radim u ovom gradu, nastojeći da dam pun doprinos razvoju kulture, gde često ostajem usamljeni pojedinac koji “drobi tamo nešto na seljačko-svrljiškom slengu”. Ipak, ne odustajem od sebe, ostajem svoja i ostajem ovde, primetio neko ili ne moje postojanje;
2) Odrasla sam u selu Mečji Do, opština Svrljig, jednom od retkih delova netaknute prirode, zdravoumnih i čistodušnih ljudi i moj maternji jezik je onaj koji se govorio u našoj kući i čitavoj okolini bez izuzetka i na kome sam naučila da postojim i volim sebe i ceo svet, a to je srpski jezik, prizrensko-timočki govor, svrljiško-zaplanjski dijalekt;
3) Na svom maternjem jeziku sporazumevala sam se sa svima u svojoj okolini, roditeljima, babama i dedama u kući, kumovima, komšijama, rođacima iz okolnih mesta u svečarskim i drugim porodičnim okupljanjima, vršnjacima u igri, kao i svima onima koji nisu imali potrebu da budu neko drugi u svojoj sredini, ali i svetu. I, svi smo se uvek razumeli;
4) U školi smo učili srpskohrvatski jezik i čitali knjige pisane na tom jeziku. Sada se taj jezik kod nas zove: srpski jezik. Na drugim geografskim područjima ima druge geo-političke nazive. Кako-god, to je moj jezik i jezik svih ljudi sa kojima se nesmetano sporazumevam. Smatram obavezom pismenog čoveka da poznaje jezik koji je u službenoj upotrebi u državi u kojoj živi i nastojim da naučim što bolje taj jezik. U službenoj korespondenciji u akademskoj zajednici u kojoj imam privilegiju da radim, veoma je važno poznavanje jezika njegova pravilna upotreba. Кada sam u dilemi, pitam ljude kojima je proučavanje jezika posao;
5) Radi opšte kulture i vrednosti čoveka, ali pre svega radi lakšeg sporazumevanja učim strane jezike. Govorim ruski, intenzivno učim nemački i planiram da naučim i francuski i engleski jezik, koje svi članovi moje porodice govore, ali i pevaju na svim svetskim jezicima;
6) Ali, ono što poneseš u svom genetskom zapisu, ostaje tu “va vjeki vjekov”, melodija majčinog glasa jedina može opisati lepotu ljudi i predela koje volim i nosim u sebi. Jedino na maternjem jeziku umem da ih verno opišem;
7) Dijalekti srpskoga jezika nisu njegovo nepoznavanje, već, naprotiv, njegovo bogatstvo, “dukat na jeziku” i kao takve ih treba sačuvati u riznici kulturnog blaga Srbije;
8) Nikako ne poistovećivati uličnu frazeologiju i “mangupiranje” onih koji nisu naučili gramatiku i sintaksu. To je kvarenje jezika;
9) Ne dozvoljavam da iko obezvređuje govor ljudi van prestonice i smatra ga neispravnim, nakaradnim i kako sve ne… Nemojte na osnovu par fazona u niskobudžetnim programima na televiziji u kojima su iskorišćene fraze koje odstupaju od književnog standarada sa masom sočnih psovki izvoditi zaključke pejorativnog tipa u odnosu na dijelekte srpskoga jezika. Nismo svi mi koji govorimo dijalektom neobrazovani i bezobrazni pijačni matrapazi i polusvet. Pre no što osudite, prosudite. Čovek iz naroda nije prost. Prost je nevaspitan čovek. A glup je ograničen čovek, nesposoban da shvati bogatstvo sopstvenoga jezika, a sposoban da jeftino kupi sve ono tuđe, da bi, valjda, ispao sebi i još ograničenijima pametniji;
10) Najlepše što sam umela da kažem u svojim knjigama rekla sam na svom maternjem jeziku i nije tačno da to niko ne razume. Stekla sam poverenje i prihvatanje, ali i bezuslovnu ljubav čitave vojske čitalaca ne samo iz svog rodnog kraja, već i mnogo šire. Možemo se razumeti, umemo li da vidimo lepotu;
11) Ja neću odustati. Neću odustati od sebe, od svoje zemlje u zavičaju, od rodne kuće, od majke i amaneta svoje mudre baba Živane da čuvam sebe i sve naše. Neću odustati od svog maternjeg jezika po cenu da me doživotno smatraju piscem lokalnog karaktera koji piše za “stanovnike svog sela na jeziku svog zaseoka”! Izvinjavam se, ali stanovnika mog sela je sve manje, a mojih čitalaca sve više. Dala bih sve da je obrnuto. Ja točak istorije ne mogu obrnuti da ide na drugu stranu, ali mogu učiniti što je do mene da sačuvam na najbezbednijem mestu, u knjigama, lepotu makar jednog trenutka istorije, ispisanu krasnopisnom ćirilicom na jeziku koji volim i nosim u genetskom zapisu. Bar mogu podsetiti svakoga koga to zanima da zaviri u sebe i zavoli sebe onakvim kakav zaista jeste, jer svaki je čovek zrnce zlatnog praha vremena i zaslužuje pažnju. Zato isključivo o običnom, čoveku želim da mislim i pišem, i to njegovim jezikom, da mu željni slave ne bi dopisali nešto svoje ili tuđe.
12) Baš me briga za kolajne, pehare i papire koji treba da me uvere da sam pisac. Pisac sam dok god ima ko da čita moje knjige.
