O Konstantinovom Nišu i o nekadašnjem gradu elektronike piše Dejan Deki Ristić

Kruži fejsbukom fotka jednog nadvožnjaka na ulazu u Niš na kojem je, one koji su dolazili ili se vraćali u moj rodni grad, godinama pozdravljao natpis: „Dobrodošli u grad elektronike“.

Razlog za taj ponos je ležao u činjenici da je u Nišu bilo sedište fabrike koja se na početku zvala „Zavodi RR“ (jedno „r“ za „rentgen“, a drugo za „radio“), međutim, kako je Nišlijama, naviknutim na ćirilicu, dva slova er bilo teško da izgovore zajedno, fabrika je u gradu bila poznata pod imenom „Jer-er“, a taj naziv je ostao i godinama kasnije, nakon proširenja proizvodnog asortimana koje je usledilo ubrzo kada je fabrici promenjen naziv u „Elektronska industrija“ (EI – Niš).

Prvi pogon je napravljen 1948. godine, dakle samo 3 godine nakon što su Titovi partizani izvršili prevrat i preuzeli vlast nad Jugoslavijom. Uz pomoć Sovjeta oterali su okupatore, proterali kralja i odlučili da industrijalizuju ratom razorenu zemlju. Glad je vladala ne samo po gradovima već i dobar deo seoskih porodica je takođe bio suočen sa nemaštinom. I to malo zemlje ili žita, voća i povrća što su imali – oko 60% seljaka je moralo da se udruži sa komšijama i familijom u tzv. „zadruge“ pa da dobar deo poklone novim vlastima kako bi porodice u gradovima imale hranu.

Socijalizam na delu!

Komesari sa mašinkama na grudima i bombama oko pojasa držali su mitinge i objašnjavali marljivim i izmučenim seljacima kako dolazi novo, bolje vreme u kojem će za dve, 3 najviše četiri i po godine imati svi dovoljno svega što požele.

Poznato?

U to vreme je u Srbiji bilo mnogo pametnijih ljudi nego sada. Oni su se pitali:

a) Otkud pare za izgradnju fabrika?

b) Ko će da radi u tim fabrikama kad je sve mlado izginulo u borbama sa Nemcima, Bugarima, ustašama, balistima, četnicima i partizanima?

U ratu koji je upravo bio (barem zvanično) završen, poginulo je oko 900 000 Srba, od kojih skoro polovina sa prostora novo-stvorene SR Srbije (istočno od Drine i Vojvodina, bez Makedonije). Ljudi su se s pravom pitali, otkud radna snaga za fabrike? Najpre, nema mladih ljudi, sposobnih za rad, a zatim i to što je preživelo – ne ume da radi jer smo uglavnom bili poljoprivrednici.

E, ti koji su pitali glasno bili su proglašavani narodnim neprijateljima, pa su ih ovi sa petokrakom na čelu zbog defetizma slali na Goli otok na „prevaspitavanje“ (da nose kamenje i pomažu onima što su bili za Staljina).

A, Tito je već imao savršen plan i za jedno i za drugo pitanje:

Pare?

Za otvaranje novih fabrika jedan deo sredstava je već bio našao u zlatnim polugama koje vlada kraljevine Jugoslavije nije mogla da ponese u Egipat, tj. sakrila ih po srpskim manastirima, a koje nacisti nisu uspeli da pronađu dok je najveći deo infrastrukture dobio zahvaljujući otimanju fabrika, mašina i postrojenja od vlasnika. U želji da SFR Jugoslaviju prikaže kao „nesvrstanu“ zaista je bio odbio sredstva iz Maršalovog plana, ali je u isto vreme počeo da uzima kredite čime je ubio dve muve. Najpre, ispunjavao je deo mislije zbog koje su ga Čerčil i kompanija doveli na vlast, a zatim je i pozajmio neviđeno mnogo para za uvođenje savremenih tehnlogija.

Ko će da radi?

Drugo pitanje, pitanje radne snage se pojavilo takođe i u zemljama koje su dobile pare iz tzv. Maršalovog plana. Nemačka, Francuska, Švajcarska, Austrija… takođe su ostale bez ljudstva u ratu što su rešile uvozom radne snage iz Jugoslavije i Turske (gastarbajteri) dok je Tito to pitanje rešio tako što je preselio ljude iz sela u gradove. I dok su seljaci ostali na svojim njivama i ambarima u Nemačkoj i Francuskoj, naši su seljaci dolazili u gradove da rade.

Ali, logično je da tamo gde živiš – poželiš i da uređuješ sebi prostor u skladu sa svojim potrebama i navikama tako da su ti seljaci uzimali aktivno učešće u organizovanju života i kulturnog miljea u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Subotici, Kruševcu, Leskovcu… Građani i intelektualci koji nisu završili na Golom otoku, odselili su se u USA ili UK, ili su (u manjem broju) ostali da životare u svoja 4 zida, ćuteći i nadajući se da će komunističkom i seljačkom ludilu doći kraj.

Nešto slično se dešava i sada, s tom razlikom što su ti dođoši – seljaci tada još uvek imali dovoljno kućnog vaspitanja pa su se (u skladu sa svojim mogućnostima i skromnim talentom) trudili da dobro iskoriste sredstva koja su im stizala iz Beograda dok ovi danas uglavnom trpaju kintu u džepove, kupuju sebi kola (a švalerkama stanove) i poklanjaju gradsku svojinu Vučiću. Poslednji poznati primer: niški aerodrom Konstantin Veliki.

Niš je u to vreme zahvatao teritoriju od Crvenog pevca na istoku do Železničke stanice na zapadu.

Potomci nekadašnjih poljoprivrednika su odlučili da naprave nove pogone Elektronske Industrije sa početka priče.

Bilo je dakle na pretek livada, utrina i poljana na kojima je mogla da nikne savremena fabrika za proizvodnju televizora i radio aparata.

Ali, deca poljoprivrednika i stočara odlučiše da fabriku izgrade tačno na 3 rimske milje od tvrđave do Niške Banje.

Dok su kopali temelje, nailazili su na cigle, toplovode, mermer, ćilibar, statue i mozaike stare 1 600 godina, ali industrijalizacija nije mogla da čeka zbog nekih jebenih antičkih ruina. Ovi koji su vladali tada Gradom nisu mnogo putovali, još manje su od roditelja slušali o Rimu, Carigradu, Svetoj Sofiji, Atini, Akropolju, Peloponezu, Epidaurusu, Jerusalimu, Parizu…

U njihovim glavama skromnih intelektualnih i privrednih kapaciteta, jedan vizantijski mozaik nije nikako mogao da donese platu radniku koji je napustio svoju njivu, dok će 10 000 katodnih cevi i radio prijemnika da mu donese barem 700 maraka mesečno.

U to vreme je neki niški „Građevinar“ slao na desetine kamiona betonjerki da zaliju cementom vizantijske iskopine na kojima su nikli temelji današnje Elektronske Industrije.

Ali, nije Medijana tada prvi put stradala. Palili su je nekada Huni i Goti, ali u ono vreme, dođoši u Niš (Naissus) su je obnavljali. Tu mislim pre svega na jednog Leskovčanina o kome danas uče studenti prava u celom svetu, poznatijeg kao car Justinijan.

Međutim, ni Huni, ni Goti, ni Ugri, ni Austrijanci, ni Turci, ni Bugari, ni Nemci… niko je do sredine 20 veka nije nikada zacementirao!

Koliko je trajala Elektronska industrija i šta ćemo sad?

Pa ništa… kad deca poljoprivrednika cementiraju vizantijsku palatu staru 1 500 godina i vrednu milione evra – logično je da to „čudo elektronike“ potraje 30 najviše 40 godina, a da deca te dece počnu tamo da gaje šampinjone!

Biće nadvožnjaka još u Nišu, ali na njima neće pisati: Dobrodošli u grad Elektronike jer nije nikada pisalo: Dobrodošli u grad Konstantina Velikog.

Dobrodošli u grad u kojem su ulice pune rupa, a opštine pune seljaka koji poklanjaju ono što njihovi očevi nisu zacementirali ili uništili!

The Show Must Go On!

Autor kolumne #LičnoOnline je Dejan Deki Ristić, nekadašnji novinar i radio voditelj iz Niša koji poslednjih godina radi kao nastavnik na Internacionalnom institutu u Beču