Očevi i ćerke

U jednom niškom stanu, sasvim na vrhu zgrade, svake noći, najčešće između devet i pola deset uveče, jedan otac uspavljuje svoju osmogodišnju ćerku tako što joj na gitari svira pesmu “Astronaut” od Damira Urbana.

Polovinu pesme oboje pevaju.

Njen tanušni i medni glasić sasvim lepo pristaje njegovom sigurnom, takoreći zaštitničkom glasu. Ili obratno.

Od pola pesme njene kesten-oči počnu da kolutaju i katkad iznenada, a katkad nežnije nego što sunce izlazi i zalazi, ona utone u san.

I on tiho napušta njenu sobu, a ostaje tamo.

Lepim svoje uvo za zid, prisluškujem ih, i ne bih znala da odgovorim da li mi je lepši trenutak kad znam da je zaspala ili bi mi, sebično, bilo lepše da slušam “Astronauta” celu noć.
Krišom, kradući trenutke koje mi ne pripadaju, postajući zbog njihovog “Astronauta” neko naročito nebo.

Mene dugo otac ne uspavaljuje.

Najčešće ostajem budna duže od njega.

Mnogo puta ne znam da li se i kad uspavao.

Niti on zna to za mene.

Mnogo puta se ne čujemo kada sam na putu. Mnogo dana može da prođe, i tek onda se setim da ga nisam čula. A ni tada ga ne pozovem.

Jer znam: tu je.

Kao što znam da me je nekad uspavljivao, a ne sećam se kako.

Bilo je to davno i slike nisu važne.

Važno je ono osećanje: bio je tu i tu je.

A to je ćerkama ne važno nego najvažnije.

To astronautsko osećanje, koje je akord, muzika, svemir.

Spokojstvo.

Očevi kojima su ćerke mezimice.

Očevi koji su kišobrani kad na ćerke pljušti život.

Očevi koji ćute svoju ljubav, zato što je pokazuju glasno.

Očevi koji se sklanjaju da bi ćerke imale više slobodnog prostora.

Očevi koji se ne sklanjaju već stoje u prvim redovima, jer su zaklon i odbrana.

Očevi koji pevaju svojim ćerkama i bez glasa. Mislima i pogledima.

Očevi koji čitaju svojim malim ćerkama bajke, a kad ćerke odrastu, sve što im žele jesu bajka-životi.

Očevi za koje ćerke neće biti velike ni kada oni napune sto, a ćerke sedamdeset godina.

Očevi koji pišu za svoje ćerke ili o njima, svejedno.

Očevi koji popravljaju minđuše. Pohabanu obuću. Pokidane trake na torbama.

Polupana raspoloženja.

Očevi koji vode kad i gde zatreba, bespogovorno.

Očevi koji uče ćerke da gledaju na sat. Da voze bajs. Da vezuju pertle.

Da budu brže i mudrije od vremena.

Da upravljaju sudbinom.

Da znaju i kad se uvežu u čvor kako da se raspletu.

Očevi koji prave sendviče. Podgrevaju mleko. Nose na krke. Ljube u potiljak.

Zovu ćerku “sine”.

Vode ćerke na pecanje.

Daju im prve časove vožnje.

Ismevaju njihove simpatije, a naročito simpatije kojima njihove ćerke nisu simpatije.

Očevi koje niko ne zapita da li im se katkad plače.

Očevi koji brišu suze.

Očevi koji su rame.

A ima i drugačijih priča.

Ima jedan otac koji je tukao svoje ćerke, pa su one bežale kroz prozor.

Ima jedan otac koga je šestogodišnja ćerka našla na podu, onesvešćenog, i mislila je da se on samo privremeno uspavao.

Ima jedan otac koji je svoju ćerku napustio zbog druge dece.

Ima jedan otac koji je svoju ćerku napustio zbog zemlje u kojoj je živeo, i sada pod zemljom živi.

Ima jedan otac koji je dugo bolovao, a njegova ćerka i dalje boluje.

Ima jedan otac koga ćerka nikad nije videla.

Ima jedan otac koji ne zna da ima ćerku.

Ima jedan otac … ima mnogo očeva.

I mnogo ćerki.

U jednom stanu… u mnogim stanovima…

Svake noći neki očevi uspavljuju svoje ćerke.

A neke ćerke sanjaju svoje očeve.

Autorka kolumne #LičnoOnline je Milica Vučković, profesorka srpskog jezika i književnosti