Lično Online Violeta Jović: Umro je drug Tito, šta ćemo sad?

PRE ČETRDESET GODINA…

Toga proleća nije se srušio samo moj izmaštan svet zbog neuzvraćene prve ljubavi.

Desilo se još nešto što je zauvek izmenilo živote čitave moje generacije. I mnogih drugih generacija «iz šezdeset i neke», što bi rekao genijalni pesnik koga su mnogi osporavali posmatrajući ga iz «žablje perspektive» kako na lagane ritmove slaže mudre misli iz sopstvene glave koje nisu mogli razumeti, a najlakše je osporavati ono što ne razumemo… Nisu ni mogli zapamtiti toliko čiste poezije. Lakše je bilo vrteti par glupih rečenica, što gluplje i neispravnije lakše „ulazi u uši“ masi koja ne traži smisao već đuska u transu za onim što s razglasa odzvanja.

Violeta Jović kao devojčica; Foto: privatna arhiva

Smisao onoga što sami nismo u stanju smisliti, nastojimo da obesmislimo. Vrednost onoga što sami nismo u stanju da stvorimo nastojimo da obezvredimo. Tako ostajemo glavni u svom mikrosvetu, apsolutistički vladamo carstvom sopstvenog neznanja s ambicijom da izvršimo aneksiju ostatka galaksije čim smislimo kako da miniminiziramo dosadašnje tekovine civilizacije i ljudskog uma. A sve verujući da se ostatak sveta prema nama upravlja. I, svakako manje od nas zna.

Bila je nedelja.

Po običaju, doputovala sam vozom iz sela sa svojom sestrom i otključala vrata naše sobice gotovo mehanički.

U susednom dvorištu treštala je muzika. Bila je svadba.
Od buke nisam mogla da učim. Odlučila sam da pospremim sobicu, nadajući se da će muzika uskoro prestati. Odjednom, muzika je utihnula. Nisam očekivala da će se to tako brzo desiti. Pauza je trajala neuobičajeno dugo, mnogo duže nego što obično traje u takvim prilikama. Da nije nestalo struje? Кoga briga. Živela tišina!

Uključila sam tranzistor, da čujem rezultate fudbalskih utakmica koje su se igrale na svim fudbalskim stadionima u našoj zemlji. «Zvezda» je igrala važnu utakmicu sa «Hajdukom» u Splitu.

Sa radija se najpre začuo oštar udarac gonga koji je označio tačno vreme, a onda drhtav glas voditelja koji je saopštio vest od koje su se, verujem, svi ohladili: Umro je drug Tito!

Ispala mi je metla iz ruke.

Stajala sam ukočena na sredini sobice, pogleda uprtog u tranzistor. Sa tranzistora se još uvek čuo glas voditelja koji je govorio, nisam razumela šta, jer je u mojoj svesti još uvek odzvanjala ona prva rečenica: «Umro je drug Tito!»

Ne znam koliko sam ostala u tom položaju. Кad sam konačno došla sebi, izašla sam napolje, sela na stepenik i zagledala se u nebo, pitajući nemo: «Bože, šta će biti sada?»
Nebo je bilo uobičajeno plavo. Ni oblačka.

Da li je ovo kraj svega?

Tišina je bila gotovo nepodnošljiva. Svadba u susedstvu prekinuta. Negde u daljini čula sam zvuk neke ozbiljne muzike sa mog tranzistora, koji je ostao sam u sobi. Uvek sam volela ozbiljnu muziku, ali mi ovog poslepodneva ona nije zvučala svečano, već sablasno.
U tom trenutku, u dvorište utrčava sestra koja se do tada igrala sa jednom devojčicom u komšiluku.
Plakala je:Jesi li čula? Javili su na radiju. Tito je umro! Šta će biti sada?»
Sela je pored mene i čvrsto me zagrlila, privijajući se uz mene i tresući se od jecaja. Samo sam je privukla čvršće uz sebe i ćutala sam.
Pitanje: «Šta će biti sada?» nije mi izlazilo iz glave.

Zamislila sam se.
Кada je nedavno umro naš deda, čovek koji je bio neka vrsta Tita za našu porodicu, nisam postavljala sebi to pitanje. Imala sam čvrsto opredeljenje da moram da nastavim dalje, putem koji mi je on osvetljavao zelenkastom svetlošću. Negde odozgo.

A sada, gledam tamo gore i pitam: «Šta će biti sada?»
Sa istim tim pitanjem zaspala sam i probudila se rano.
Majka je stigla prvim jutarnjim vozom. Da ne budemo same. Da se ne plašimo. Jer: «Кo zna šta će sada biti?»

Njena misija da nas oslobodi straha definitivno nije uspela, jer ona je rođeni paničar. Bezbroj puta je postavila pitanje: «Šta će sada biti?»
Za svaki slučaj sam, kad sam ujutru pošla u školu, stavila u torbu kapu sa petokrakom i crvenu pionirsku maramu.

Mnogo sam puta, mnogo posle toga, razmišljala o tome kako je moguće da su sva deca uradila to isto. Svi su tog ponedeljka u školu doneli pionirske kape i marame. Uradili su to sami. Niko im nije rekao da tako treba. To su uradili i naši nastavnici, koji su godinama u nekoj kutiji gde se čuvaju najvrednije stvari iz najvrednijeg životnog doba, detinjstva, sačuvali svoje pionirske kape i marame.

Svi smo mi bili Titovi pioniri.

Toga dana svi su bili ozbiljni, zamišljeni i ćutljivi. Svaki školski čas započinjao je minutom ćutanja. Кada se pričalo, pričalo se samo o njemu. Niko nije galamio. Niko se ni sa kim nije zadirkivao.
Svi smo bili kao vojska.

Bože, koju je moć imao taj čovek!

Mnogi su ga kasnije osporavali, napadali, omalovažavali, ali niko više nije imao takvu magičnu moć, takvu harizmu da okupi sve oko svoje ideje, da natera sve da ga poštuju i obožavaju, da misle i rade na njegov način. Niko više nije umeo da ustanovi vrednosti koje su za sve bile svetinja, koje su svi bespogovorno poštovali. Niko više nije uspeo tako da deluje na kolektivnu svest, da svi idu ka istom cilju bez pitanja, bez pogovora, bez trunke otpora.

Tako sam ja doživela Tita.

I jedino mi je bilo žao što je on samo čovek, čije je postojanje ograničeno običnim ljudskim životnim vekom, što nije neka pojava koja se ne može oročiti ljudskim životom, već uvesti kao trajan način ponašanja.

Bila sam dete i nisam umela toliko zrelo da rasuđujem, samo znam da sam se osećala slobodnom, da sam išla gde sam htela i da mi se nikada ništa loše nije dogodilo. Nisam čula niti pročitala da je neko nešto krupno ukrao, da je neko ubijen na sred ulice i slične strahote. Neko će reći da je bilo toga, ali nije se pričalo o tome u javnosti. Možda, ali mi smo osećali sigurnost i mir.

Samo znam da je bilo mira u državi, međunarodnom okruženju i ljubavi među ljudima.

Кad bi mi neko ponudio da mi ispuni tri želje, prva od tih želja bila bi da zavlada mir i ljubav među ljudima. Znam kako je to lepo. Osetila sam i doživela to i volela bih da to ponovo osetim i podelim sa sadašnjim i budućim generacijama.

Sa svojom decom i njihovom decom. I svom decom koja se budu rodila u ovoj zemlji i na ovoj planeti.

Odlomak iz knjige „Krilate cipelice“ Violete Jović, književnice iz Niša

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Preporučujemo

Marija Stefanović: Ko to brani da se gazi trava u parku?

E ne razumem ovaj imperativ u našim gradskim parkovima:...

Sistemskim (EKO) rešenjima ka unapređenju upravljanja otpadom

Ekološki problemi, zagađenje vazduha, neodgovorno/neodrživo gazdovanje nad prirodnim resursima...

Lično Online: Živimo živote nedostojne čoveka u državi silovanih vrednosti

Čitava Srbija je silovana prostaklukom, licemerjem, nakaradnim uverenjima, lažima,...

Najnovije