Panoramsko razgledanje deponija

Zovu ih često mini deponije. Nalaze se tu pored naših domova, tu gde prolazimo, gde se deca igraju, gde živimo. Izgleda da je mnogo teško da porastemo kao država i grad i rešimo problem smeća i reciklaže.

Takodje i zakoni za uklanjanje žardinjera ili sušenje veša na terasi (ali gle čuda, Italija je npr celu turističku ponudu napravila upravo od cveća i veša, pa čak se i kupuju foto tapete sa vešom nekog Italijana koji se leluja od prozora do prozora male strme kamene ulice Toskane), stupaju na snagu zajedno sa jako uvažavanim i veoma nedodirljivim upravnicima zgrada koji zaista i ne služe mnogo niti rade uopšte nešto u mnogim slučajevima.

Kada bi neko prst mrdnuo i kada bi neko ukapirao da je ovo naš grad. Da se ne sme, da se ne baca, da za sve postoji mesto, da se nešto uvede i promeni i da bude svima bolje.

Evo primera:

Pored, kako kažu, lux zgrada, gde vas lagano oderu za kvadrat kod kupovine, čak pored jednog hotela i restorana punog stranih turista, na deset minuta hoda od centra pored mnogih škola i medicinskih ustanova, rađa se nova lepa deponija koju svi mirno posmatraju.

Deponija je napravljena pored zgrade, bacaju se wc šolje, tuš kabine, stari nameštaj, veš… Upravnik zgrade ništa ne primećuje.

Tu na dole je jedna napuštena kuća u šipražju i korovu sa velikim izborom glodara i gmizavaca oko nje. Šarmanta nova deponija svojim mirisom i izgledom postaje prepoznatljiva tačkica miljea našeg grada.

Eto prilike da onaj turistički bus prodje i vidi kako se lako pravi brend grada …bez mnogo para. Lako te zapamte. I mnogi se nikada ne vrate. Zašto bi? Bitno da su žardinjere sa cvećem uklonjene.

#LičnoOnline

Autorka teksta je građanka Niša