I ove godine Međunarodna asocijacija pozorišta za decu i mlade ASITEŽ obeležava 20. mart, Svetski dan pozorišta za decu i mlade.

Na ovaj dan hiljade pozorišta i individualnih članova okupljenih u gotovo 100 nacionalnih ASITEŽ centara u svetu čita poruke uvaženih umetnika i priprema posebne programe kako bi se skrenula pažnja kulturne i šire javnosti ka pozorišnoj umetnosti zа decu i mlаde.

Proslavom ovog dana pozorišni stvaraoci i umetnici žele da istaknu značaj pozorišne kulture za najmlađe i mlade za društvo i njen uticaj u odrastanju, obrazovanju i vaspitanju novih generacija.

ASITEŽ kampanja “Povedite dete u pozorište“ pokrenuta je 2012. godine.

“Jasna i jednostavna poruka podstiče da je široko i inventivno koristimo. Upućena je roditeljima, bakama, dekama, učiteljima, vaspitačima i starateljima. Bez obzira kog su formata programi koje pozorišta širom sveta pripremaju, zadatak je isti i važan: preneti poruke široj javnosti o značaju i dejstvu pozorišta u razvoju i vaspitanju dece i mladih.”, kažu u asocijaciji ASITEŽ.

Svake godine roditeljima i deci se obrati predsednica ASITEŽ-a, Ivet Hardi.

“Naš svet je pokidan podelama i podeljenošdu. Sa svih strana nas okružuju vodje i strategije koji streme tome da ljude okrenu jedne protiv drugih, po osnovu rase, jezika, kulture, ekonomskog statusa, roda, seksualne orijentacije, privrženosti nekoj ideji, pripadanja ili nepripadanja…

Gotovo svaki aspekt naše ljudskosti neko je iskoristio kako bi uneo još vedu podelu i izgradio još više zidove sumnje i mržnje. Kao rezultat toga, izgleda da smo okrenuli ledja Ubuntuu, afričkoj mudrosti koja kaže „ja jesam zato što ti jesi“ i „čovek je čovek kroz svoje odnose s drugim ljudima“.

Kako možemo da radimo na tome da ispravimo tu strašnu nepravdu koju nanosimo svojoj deci i, naravno, sebi samima?

Deca moraju da budu u prilici da uživaju u trenucima u zajednici, koji ih podsedaju na ono šta nam je zajedničko i gde mogu da cene višestruke realnosti onoga što biti ljudsko bide znači. Trebaju im prostori u kojima de istraživati nove načine mišljenja kojima se preispituju narativi koji unose podelu, u kojima de osedati empatiju s onima koji su najmanje nalik na njih same.

Potrebna su im konkretna iskustva zajedništva u zajednici, da ih podsete na radost i lepotu koju ovaj svet može da ponudi.

ASITEŽ veruje da pozorište pruža mnogobrojna vrata u osedanje vede povezanosti s drugima i, što je vrlo važno, nama samima.

Nedavno je pozorište New Victory iz Njujorka objavilo rezultate petogodišnje studije o dobrobitima pozorišta za decu i mlade. Jedan od ključnih, a neočekivanih, zaključaka bio je i taj da je izloženost pozorištu

ovoj deci dala vedu nadu za bududnost.

Ti rezultati uporedjeni su s rezultatima kontrolne grupe u kojoj oni koji nisu bili izloženi pozorišnim predstavama i radionicama tokom istog perioda imaju doživljaj manjih mogudnosti vezanih za učenje i poslovne prilike u bududnosti.

Zašto je nada toliko važna?

Nada stvara pozitivnu energiju koja se onda prevodi u samouverenost, snagu volje, otpornost i na kraju konkretne akcije koje za cilj imaju menjanje sopstvenog života i života drugih.

Svako dete mora da ima nadu.

Hajde onda da se danas posvetimo tome da još danas povedemo neko dete ili mladu osobu u pozorište i da prikupimo podršku neophodnu da obezbedi da svako dete ima pristup umetnosti i pozorištu, bez obzira na svoje lične ili društvene okolnosti. A mi kojima je to zanimanje, posvetimo se tome da stvaramo kvalitetna iskustva koja de promeniti način na koji mlada generacija doživljava svet – kako u ime sadašnjosti, tako i bududnosti.”

Ivet Hardi, predsednica ASSITEJ International

Ove godine, poruke po pozivu su pripremile dve devojčice Đoji (8 godina) i Džodži (11 godina) iz Australije čime asocijacija podvlači važnost prava svakog deteta da učestvuje u kulturnom životu društva.

ĐOJI (8 godina) 

“Sve je povezano s pozorištem. Tamo gde sam ja rođena pozorište je veoma posebno. U Indiji.

Iako sam bila u sirotištu, znala sam da je kod nas pozorište važno. Moja mama je deo pozorišta. Ja sam deo pozorišta. Ja idem u Kuću mnogosti, to je jedna vrsta pozorišta – pravimo predstave. Tako nešto. Svako dete ima pravo da radi zabavne stvari. Kao u Kući mnogosti. Ja radim i Bolivud, pošto se to slaže s onim odakle potičem.

Sve je pozorište. To je teško da se objasni. Ne bih pokušavala da objašnjavam nekom ko to ne razume, ja bih ih samo povela, pokazala, a onda bi sami videli.
Pozorište je ti. Šta god da radiš je pozorište. Sve oko tebe je pozorište. Ti si pozorište. Celo tvoje telo radi zajedno, kao pozorište. Da napravi jednu veliku predstavu. A ta predstava jeste tvoj žvot.

Bez pozorišta, ne bi bilo mašte. Niko ne bi mogao da bude ono što je. Kad ne bi bilo priča, svima bi stalno bilo dosadno. Malo mračno – ne bi se baš lepo osećali. Bilo bi ko na Mesecu. Niko ne bi mogao da komunicira s drugima, zbog onih velikih šešira.

Ako nemaš mašte, pa, onda samo pozorište moţe to da popravi. Od njega svašta učiš. Moţeš da učiš o ljubavi. Kako ona izgleda na različite načine. I kako razni ljudi koji moţda ne znaju da li mogu da se vole, e, pa, mogu. Ako je priča baš moćna, moţe da nas promeni.

Pozorište je posebno i dobro i lepo. A moramo da imamo sva osećanja – ako nas predstava rastuţi, znači da moţe i da nam da nadu – da posle moţe da se dogodi nešto dobro. A uglavnom se i dogodi.”

DŽODŽI (11 godina)

“Ja imam 11 godina i disleksiju. Ja sam neko ko malo psuje. Volim ljude koji razumeju mene kao mene. Hoću da budem deo nečega.

Ja sam neko ko želi da promeni svet. Članica sam Dečje partije, a ona se bavi decom i idejama i politikom u pozorišnoj predstavi.

Možda ću tako početi da menjam svet.

Pozorište je vaţno zato što prikazuje priče. Priče pokazuju generacijama i generacijama ljudi šta se dogadja. Odakle su, zašto su ovde i kako to da su ovde. Stvari koje treba da znamo.

Onda možemo da razumemo ljude i njihovo ponašanje.

Moja prva predstava bila je zapravo jedan muzički festival u Adeleidu kad sam bila u maminom stomaku.

Prva pozorišna predstava koje se sećam bila je jedna opera. Pošto je Rodţerov rodjak operski pevač. Rodţer je bio moj deda.

Volim kad u pozorištu moraš da koristiš maštu, svoju maštu koja se razlikuje od bilo čije druge. Zato što se nešto u predstavi teško vidi ili nije tu, moraš to da zamisliš. Ti to izmisliš. A onda sve to baš dobro vidiš. Ali ljudi u svojim glavama mogu da imaju priču ili slike koje su drugačije od onog što je u mojoj glavi.

Ako ne vodite decu u pozorište, pozorište će stati. Pozorište prikazuje ţivote i srca i duše u nekoj radnji. Kad bih ja vodila neko dete u pozorište, malo dete, ja mu uz put ništa ne bih objašnjavala.

Dete bi gledalo, a onda bi ono meni objašnjavalo.

Kad bi meni rekli da više ne mogu da gledam pozorišne predstave,

ja bih bila tuţna, ja bih bila ljuta.

Da nisam gledala neke od stvari koje sam gledala u pozorištu, ja ne bih bila ja.

A ja se sebi baš dopadam.”

U ime ASITEŽ centra Srbije poruku najmlađima prenosi Dalija Aćin, koreograf.

“Posvetivši svoj rad istraživanju i kreiranju unutar izvođačkih umetnosti za one baš najmlađe, bebe od 0-18 meseci, naučila sam da uobičajene pozorišne konvencije nisu u skladu za prirodom beba i njihovim potrebama.

Bez inhibicije, još uvek van dohvata društvenih normativa i ograničenja, bez obzira gde se na svetu nalaze i odakle potiču, svuda iste, bebe uživaju neke od najlepših i najvažnijih aspekata ljudske prirode – impulsivnost, neumorno istraživanje i radoznalost, entuzijazam i omađijanost nesvakidašnjim.

Shvatila sam da moram početi iz početka, presipitujuci formate, pomerajudi granice, te kreirajudi uslove fundamentalne za njihovu prirodu – prirodu deteta.

Šire polje umetnosti uveliko doživljava velike promene,

sakralizovani umentnik je prošlost.

Umetnost može i mora da pruži alternativu a ne da reprodukuje restriktivne društvene modele.

Preispitivanje umetnosti za decu mora biti sagledano

kroz prizmu čudesne prirode deteta.

Umetnost mora biti u sluhu za prirodom deteta, umetnik mora iz početka da uči, od deteta i sa detetom, kako bi deca i odrasli postali partneri u saznavanju, maštanju, sticanju iskustava i stvaranju neke bolje budnosti.

Roditelji – iskusite pozorište i umetnost zajedno sa vašim detetom.

Povedite dete u pozoriste, potom dozvolite da dete povede vas, i nas,

u nova iskustva.”

Dalija Aćin je koreografkinja i kulturna radnica sa sedištem u Stokholmu.

Fokus njenog višegodišnjeg umetničkog istraživanja i stvaranja su izvođačke umetnosti za bebe.

Njen rad za najmlađu publiku usmeren je ka istraživanju koreografskih praksi koje se fokusiraju na pojačanu neposrednost i stimulaciju publike, s ciljem multimodalnog i afektivnog iskustva.

Zainteresovana je za istraživanje sinergije koreografije i instalacijske umjetnosti i njihovih kapaciteta za aktiviranje publike.

Njene predstave omogudavaju najmlađoj publici da iskusi izvođačke umetnosti iz višestruke perspektive, putem kinestetičkog kao i svih ostalih čula.

Gledaoce doživljava kao ko-kreatore događaja i stoga njihovo iskustvo i reakcije kao deo estetike predstave.

Program Pozorišta lutaka u Nišu na Svetski dan pozorišta

12.00
Čitanje poruke povodom Svetskog dana pozorišta za decu i mlade;

12.05
Izvođenje predstave „Bila jednom jedna zima“, organzovana poseta dece iz Predškolske ustanove „8. septembar“ iz Dimitorvgrada;

13.00
Lutkarska radionica, učesnici: deca iz Predškolske ustanove „8. septembar“ iz Dimtorvgrada.