Gorelo je i naše… i svet, istina, nije tugovao, a nismo mnogo ni mi: ćutali smo – neko od bola, neko od neznanja, neko od obmanutosti, neko od nemoći… Ali u krajnjem… ovo i jeste o tome. Sve će proći. Baš ništa neće ostati. Ranije sam mislila da Gilgameš je spoznao istinu – opstaće zidine. Ali ni to neće. Veliki je jedino Tvorac… i večno što duša u sebe urezuje.

Stara 856 godina. Viševekovni simbol. Opisivana u književnosti. Inspiracija umetnicima. Nadahnuće turistima. Godišnje je poseti 12 miliona ljudi.

Pa ipak… Ipak… Ipak.

Ništa. Ništavilo.

Mi živimo u trenutku u kome nestaje jedan osmovekovni simbol ovog sveta. Ili ozbiljnije menja svoj izgled.

Mi smo svedoci nečega strašnog, što opominje… na svakom koraku sve nas opominje, i zidine i talasi, i vazduh i plamen…

Mi smo malo moćni svedoci, mi širimo oči od šoka, ali mi, mi ne vidimo ni delić tajne života.

I ma koliko napredna bila civilizacija, nije brža od vatre.

I ko zna šta će sve još goreti i sagoreti kada ne budemo tome bili svedoci.

Nismo besmrtni ni mi, a ni naša dela, eto.

Sve je toliko užasno prolazno, užasno krhko.

Ali u tom užasu postoji nešto sveto, pred čime bismo morali da zadrhtimo, što bismo morali dublje da volimo, zbog čega bismo morali snažnije da živimo.

Dok ograničeno živimo, dok žive stvari oko nas.

Jer sporazum o večnosti ni planeta sklopila nije.

Autorka teksta je Milica Vučković, profesorka srpskog jezika i književnosti